Kroz igru postižemo sve zajedno
Priče roditelja iz Novog Pazara i Kragujevca povodom Meseca roditeljstva 2022.
Novi Pazar/Kragujevac - Bebi Rahimu lice se razvlači u osmeh, a potom izgovara i prve glasove – „ba-ba“. Tata Muhamed iz Egipta je ponosan, uveren da Rahim izgovara „tata“ na arapskom. Mama Azra je iz Novog Pazara, gde porodica trenutno živi. Azra i Muhamed neprestano pričaju i pevaju svojoj bebi, na srpskom, arapskom i engleskom. Uvereni su da je lice roditelja omiljena dečija igračka.
Mi se tako igramo sa njim, razgovaramo dok ga presvlačimo, dok ga kupamo, pevamo mu. To obraćanje mu izaziva osmeh, pažnju, pogled, skoncentrisanost na moje usne i samim tim on čita sa naših usana i uči da govori i izgovara te glasove, sa osmehom o rutini mlade porodice govori Rahimova mama Azra Tutić.
Tata Muhamed i beba Rahim imaju svoje rituale: „Voli da ga nosim na ramenima, voli da se igra žmurke, stalno se šalim sa njim i on mi uzvraća osmehom.“
Rahim sada ima šest meseci i sa svojim roditeljima čini jedan veoma uigran tim. Ali kada je Azra tek izašla iz porodilišta suočili su se sa prvim izazovima roditeljstva.
Tog prvog dana, kad sam izašla iz porodilišta, ja uopšte nisam imala samopouzdanja. Bila sam jako uplašena, jer nisam znala kako da reagujem na bebin plač, nisam znala da li je beba gladna, da li joj je neudobno, da li je pelena mokra ili joj je samo dosadno, priseća se Azra.
I za tatu su to bili izazovni trenuci.
„Prvi put imamo bebu tako da je bilo i malo čudno i posebno u isto vreme. Nismo znali šta da radimo sa tim malim gušterom koji ne prestaje da se kreće“, govori tata Muhamed Abdelrahman uz širok osmeh. „Treba ga presvući, okupati, nahraniti. Kada je došla patronažna sestra, to je bilo od velike pomoći.“
Ulogu patronažne sestre doživeli su baš onako kakva ona i treba da bude. Osim što ih je uputila kako da obavljaju osnovne stvari u vezi sa dojenjem, kupanjem i presvlačenjem bebe, ona je na prvom mestu uticala da steknu samopouzdanje kao roditelji.
„Ta prva poseta, ali i kasnije, veoma su važne, jer se ne svode samo na ishranu i higijenu, već su najznačajnije sa emocionalne strane“, naglašava patronažna sestra iz Novog Pazara Ljiljana Radovanović.
Jedan od najvažnijih saveta koji je Ljiljana dala Azri i Muhamedu je da se dete najbolje uči kroz igru, zbližava se sa roditeljima, što najbolje podstiče njegov emocionalni razvoj.
Savetovala sam im da odgovaraju na osmehe bebice, da odgovaraju na svaki izgovoreni glas bebe. Te povratne informacije su jako bitne za dalji razvoj deteta. Oni odobravaju, oni pohvaljuju, oni nagrađuju bebu i beba uzvraća, objašnjava patronažna sestra.
„Trudimo se da sve postignemo zajedno“, samouvereno govori Muhamed.
To je bio drugi najvažniji savet patronažne sestre, koji su mladi roditelji usvojili.
„Sve što radimo oko bebe mi radimo podjednako i zajedno i što se tiče igre i higijene i hranjenja, tako da se zajedno dopunjujemo. Dobila sam savet da nikako ne zapostavim sebe, da imam vreme za sebe“, objašnjava Azra i dodaje da u njihovoj porodici važi interni dogovor. Dok tata kuva, ona se bavi bebom. Kad joj je potrebno da provede vreme van kuće, Muhamed je u tome podržava i uživa u vremenu provedenom sa Rahimom. Dogovor važi i u obrnutom slučaju.
„Bolje je deliti, jer tako dajemo jedno drugom prostora“, kaže Rahimov tata. „Beba tako nećeodrasti misleći – mama sve radi za mene, naprotiv i tata presvlači, kupa me, hrani, izvodi me u šetnju, šali se sa mnom.“
Kroz Program UNICEF-a „Podrška podsticajnom roditeljstvu kroz igru“ u saradnji sa Vladom Republike Srbije i partnerima, a uz podršku LEGO fondacije, praktičari osnažuju roditelje da zajedno prebrode sve izazove. Cilj programa je da unapredi usluge podrške deci od prvih dana, njihovim roditeljima i starateljima. Do sada je 15.000 roditelja imalo koristi od ovog programa. Namera je da se promoviše interakcija roditelja i dece kroz igru, unapređivanjem usluga podrške za decu. Deca rastu i uče kroz igru. Deca najbolje razumeju jezik igre. U najranijim uzrastu, deca kroz igru i interakciju sa roditeljima razvijaju sve neophodne životne veštine, koje će im otvoriti vrata uspeha u budućnosti. Kroz igru, roditelji takođe sazrevaju kroz radost i svoju ulogu u porodici. Program podstiče mame i tate da jednako brinu o deci i da se međusobno podržavaju. Osnažuje praktičare da roditeljima budu podrška i oslonac, da im pruže savete u tome kako da se nose sa stresom, i da neguju porodične odnose oslanjajući se na blisko okruženje i zajednicu. Jer, samo osnažen i podržan roditelj, spreman je da kvalitetno brine o detetu, da prepoznaje, razume i odgovara na potrebe deteta kroz igru i podržavajuće odnose. Tako i patronažne sestre, vaspitači i socijalni radnici fokus stavljaju i na brigu o roditeljima, kako bi oni što bolje brinuli o deci.
Porodica Jeremić iz Kragujevca sa prvim izazovima suočila se već na rođenju sada dvoipogodišnje Jovane.
Od izlaska iz bolnice kreće naša borba za Jovanu, priseća se Jovanina mama Bojana. S obzirom na to da Jovana ima neurološki problem.
Za mamu Bojanu i sama pomisao da bi njena ćerka mogla da padne, jer je nestabilna zbog svoje dijagnoze, izazivala je veliki stres.
„Svaki njen pad za mene je bio traumatičan. I ja i moj muž Marko smo se maksimalno posvetili njoj, i njegova i moja porodica. Tako je bilo sve do polaska u vrtić.“
Jovana je krenula u vrtić posle prvog rođendana i tu počinje dodatna briga roditelja i stres zbog toga što ne mogu sami da prate svaki trenutak njenog odrastanja i zaštite je u svakoj situaciji. Dodatni izazov za Bojanu bio je stres na poslu.
„Dosta vremena provodim na poslu i naročito sam bila opterećena zbog toga što nisam mogla da obratim pažnju na sve što se tiče deteta“, objašnjava Bojana.
To je primetila medicinska sestra Vesna Ranković, koja radi u Jovaninom vrtiću. Kada joj se mama Bojana obratila sa dodatnim pitanjima i svojim dilemama u vezi sa vaspitanjem deteta, Vesna je ponudila da Jovaninu porodicu uključi u Program „Podsticajno roditeljstvo kroz igru“.
Da bi roditelj bio dobar za svoje dete, prvo mora da bude dobar za sebe. Nezadovoljstvo, stres, to mora negde da se kanališe, kaže Vesna.
Vaspitačica je tako prilikom kućnih poseta u domu Bojane, Marka i Jovane radila sa porodicom, kako bi ih usmerila ka podsticajnom roditeljstvu.
„Ono što je meni kao praktičaru mnogo značilo, to je da vidim kako se dete ponaša u vrtiću, kako kod kuće. Nama praktičarima, to daje sliku deteta iz dva ugla. Imamo bolji uvid u porodicu, možemo porodicu bolje da razumemo“, objašnjava medicinska sestra Vesna. I rezultat je, kaže mama Bojana, bio vidljiv veoma brzo.
Skrenula mi je pažnju na mnoge stvari koje nisam primećivala. U saradnji sa njom, dosta smo poboljšali Jovanin razvoj. Dosta sam opuštenija, više ne dramim kad Jovana padne, učimo je da se dočeka na ruke. Meni to jeste i dalje teško ali prilagođavam se.
Jovanini roditelji, Marko i Bojana takođe su primer su mame i tate, koji jednako pristupaju vaspitanju svoje ćerke: „Mi se trudimo da svako od nas ima neki svoj trenutak. Marko mi dosta pomaže. Stvarno mi je velika podrška u svemu tome“, govori Bojana sa osmehom na licu.
„To se vidi, osmeh na licu sve govori. To je uzajamna podrška“, potvrđuje Vesna.
Napisala Jelena Terzic