UN agencije, ambasade i izbeglice se udružuju na 36. Beogradskom maratonu, dok olimpijac koji je izbeglica osvaja peto mesto

Dvadeset izbeglica i tražilaca azila iz čitavog sveta volontiralo je na distribuciji vode učesnicima 36. Beogradskog maratona 23. aprila. Svaki od njih poseban na svoj način. Jedan od njih posebniji je od drugih. Upoznajte Diara – on veruje da ima 18 godina, ali nije siguran jer je tačan datum njegovog rođenja nepoznat. Tokom Maratona, Diar se čitav dan oslanjao na štake dok je stajao na suncu i dodavao flašice vode trkačima.

Diar („vid” na kurdskom jeziku) je stigao u Srbiju iz Iraka početkom novembra prošle godine. Nedugo zatim, zadobio je teške povrede kada ga je jedne noći udario voz dok je telefonom razgovarao sa svojom majkom. Diar sleže ramenima dok nam priča svoju priču o teškoćama koje je prošao i  samo kaže „Nisam video voz.” Onda dodaje „Ali sada sam dobro. Skoro četiri meseca sam proveo u bolnici, ostao sam bez noge, slezine, polomio sam rebra, imao upalu slepog creva”. Konačno, nakon nekoliko meseci, Diar je pronašao svoj mir, negu i podršku na obodu Beograda- u Domu za decu i mlade bez roditeljskog staranja koji vodi Jezuitska služba za izbeglice.

Diar je odlučio da ostane u Srbiji i podneo je zvaničan zahtev za azil. Njegov najveći izazov, osim invaliditeta, jeste trenutna usamljenost i izolovanost usled činjenice da govori samo kurdski jezik. Da bi mogao da komunicira i upozna svoje novo okruženje, Diar se oslanja na jedinog sunarodnika koji je u međuvremenu dobio međunarodnu zaštitu u Srbiji ali i lokalni nadimak – „Boki”. Boki posećuje Diara jednom sedmično i sa njim provodi nekoliko sati ćaskajući na kurdskom. Tokom razgovora, saznajemo da Diar nije nikada pohađao školu i da je samo delimično pismen i na maternjem jeziku. Kada smo ga pitali da li bi i on voleo da ima lokalni nadimak – možda „Vid”, Diar kaže da mu se potencijano dopada ta ideja.

Sve što smo saznali o Diaru je zahvaljujući njegovom prijatelju i prevodiocu Bokiju, odnosno Karohu Pishtewanu. Karoh je imao svega 16 godina kada je došao u Srbiju, takođe iz Iraka. Njegov zahtev za azil je prihvaćen 2019. godine. On trenutno radi u jednom kafiću u Beogradu, za koji tvrdi da je glavni razlog zbog kog je naučio jezik i uspešno se integrisao u društvo. Brzo je napredovao u karijeri i sada tečno govori srpski jezik.

Diar se raduje nedeljnim posetama Karoha, jer konačno može da se sporazume na svom maternjem jeziku i bez većih poteškoća.  Karoh često vodi Diara na bilijar i upoznaje ga sa svojim novim prijateljima i kolegama. Šaljivo mu dobacuje da bi značajno brže naučio jezik ukoliko bi upoznao neku devojku, zbog čega Diar brzo rumeni. Njegova namera da pomogne svom sunarodniku je posebno izražena zbog toga što se suočavao sa sličnim poteškoćama pre svega nekoliko godina. Diar posmatra svog prijatelja sa velikim divljenjem i želi da krene njegovim stopama kako bi ostvario sve svoje snove i ciljeve kao pripadnik srpskog društva. Trenutno su mu najveće želje da dobije protezu za nogu i da upiše i završi školu u Beogradu.

Moguće je da će srpski postati prvi jezik na kome će Diar moći da čita, jer nas je s ponosom obavestio da je upravo krenuo sa časovima srpskog uz pomoć učiteljice iz Doma u kom živi a koja kaže da mu dobro ide. Njegov  prijatelj i uzor Karoh/Boki insistira da Diar ne sme da odustane od učenja jezika, jer će mu to „otvoriti mnoga vrata” kao što je polazak u školu i rad zajedno sa Karohom  u beogradskom kafeu kada bude u mogao da komunicira sa lokalcima i da koristi javni prevoz.

Diar čezne da češće izlazi iz doma, da radi, da doprinese, kao što je pomagao na Beogradskom maratonu. Trenutno se najviše nada da će mu protetska noga, koju srećom pokriva državno osiguranje, stići pre a ne kasnije, jer će tada bolje moći da savlada kretanje po padinama i usponima u Beogradu, a možda i ponovo da zaigra fudbal i stekne nove prijatelje. Jednom rečju, Diar želi da pripada..

Written by Vera Dragović-O’Donnell, Lidija Lazarević