Novi standardi za sigurne kuće u Srbiji po prvi put obezbeđuju integrisani pristup orijentisan na žene žrtve nasilja

​​​​​​Kako bi se ženama i devojčicama žrtvama nasilja, koje borave u sigurnim kućama u Srbiji, obezbedio pristup koji je u potpunosti u skladu sa njihovim potrebama, nevladina organizacija Atina je, zajedno sa UN Women, razvila set kvalitativnih Standarda za sigurne kuće, prvi ove vrste u zemlji. Postojeći standardi za prihvatilišta su deo opšteg Pravilnika o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite, Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, i više su usmereni na (infra)strukturne elemente, kao što su lokacija, prostor, oprema, broj zaposlenih itd. Novi standardi sadrže principe podrške ženama i devojčicama žrtvama nasilja, koji u potpunosti odgovaraju njihovim potrebama, ne samo u pogledu stanovanja, već u smislu psihološke pomoći i podrške, podrške deci, zaštite ličnih podataka i inkluzivnog pristupa. Standardi, koji su nastali u sklopu regionalnog programa “Zaustavljanje nasilja prema ženama na Zapadnom Balkanu i u Turskoj – Primena normi, promena svesti“, treba da budu usvojeni od strane Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. U međuvremenu, Andrijana Radoičić Nedeljković iz Atine govori za UN Women o njihovom značaju.

Izradi standarda prethodila je procena stanja na terenu. Šta je ova procena pokazala u pogledu potreba i izazova sa kojima se susreću korisnice sigurnih kuća, kao i stručnjakinje koje sa njima rade?

Izazovi za žene žrtve nasilja odnose se na pristupačnost ove usluge, kao i na njihovu bezbednost. Pristup sigurnim kućama je teži za žene sa invaliditetom i one često nisu u mogućnosti da iskoriste pun potencijal usluge. Ona je zvanično dostupna Romkinjama, migrantkinjama i izbeglicama, kao i LGBTQ+ ženama. U stvarnosti, najčešće im je uskraćeno korišćenje, dok su onima koje pristupe sigurnoj kući često uskraćena osnovna prava. Što se tiče zaposlenih, najveći izazovi dolaze iz činjenice da nisu sigurni šta da rade, jer ne postoje specijalizovani standardi za sprovođenje ove usluge, pa su profesionalci/ke prepušteni sami sebi. Neki od izazova koji se navode kroz istraživanje odnose se na bezbednost zaposlenih, nedostatak sistemske i nadzorne podrške, kao i sindrom sagorevanja koji se može povezati sa nedovoljnom obučenošću osoblja koje sprovodi uslugu. U novim standardima pokušali smo da odgovorimo na sve ove izazove.

Sigurne kuće pružaju bezbedno okruženje za žene i devojčice žrtve zlostavljanja, nasilja u porodici i trgovine ljudima, ali ne postoje standardi posebno namenjeni žrtvama seksualnog nasilja. Kako obezbediti adekvatnu pomoć i podršku ovim ženama?

Žene koje su preživele seksualno nasilje mogu biti korisnice sigurnih kuća, međutim kako su one najčešće upućene na uslugu zbog drugih oblika nasilja koje iskuse od strane partnera, seksualno nasilje ostaje “zanemareno”, odnosno ovom iskustvu nasilja se ne posvećuje potrebna pažnja. Razlog za to može se tražiti u duboko ukorenjenim predrasudama ali i doskorašnjoj zakonodavnoj praksi koja nije prepoznavala mogućnost silovanja i seksualnog nasilja u braku. Čak i danas, kada je mogućnost procesuiranja ove vrste nasilja zakonski dostupna, u praksi je broj presuda za ovo delo veoma mali. Podaci iz istraživanja pokazuju da profesionalke koje rade na sprovođenju usluge nisu dovoljno obučene i pripremljene za rad na traumi izazvanoj seksualnim nasiljem, pa se često svesno opredjeljuju da ne nanose još veću štetu žrtvi, otvaranjem te teme. Zbog toga žene nemaju priliku da govore o seksualnom nasilju i da dobiju adekvatnu podršku, kako u smislu daljeg procesuiranja, tako i u smislu psihološke podrške. Zbog toga je, kako se navodi u standardima, neophodno kroz specijalizovane obuke i edukacije osnažiti profesionalke da se bave ovim pitanjem, ali i prepoznati neophodnost sprovođenja psihološkog savetovališta i psihoterapije u sklopu prihvatilišta, koje se danas u praksi dešava na nivou dobre volje i lične motivacije zaposlenih.

Postojeći standardi ne bave se podrškom deci koja sa majkama dolaze u prihvatilišta. Kako je ova tema obrađena u novom dokumentu?

Deca koja su svedoci nasilja prepoznata su kao žrtve nasilja, prema međunarodnim standardima i tumačenjima. Nažalost, u Srbiji se još uvek raspravlja o ovom pitanju. Kontakt sa drugim roditeljem se često procenjuje kroz pravo roditelja da viđa dete, a ne kroz pravo deteta da bude zaštićeno od nasilja. S tim u vezi, standardi su posebno definisali principe i aktivnosti u radu sa decom – individualni i grupni rad, specifičnu podršku majkama u vezi sa roditeljstvom i jačanje roditeljske uloge. U radu sa decom treba primeniti iste principe kao i u radu sa ženama - poverenje, poverljivost, učešće deteta, pružanje emocionalne i psihološke podrške za prevazilaženje traumatskog iskustva, sve to na način primeren njihovom uzrastu.

Ovaj dokument uvodi i nove korake kao što je međusobni nadzor zaposlenih koje rade u skloništima. Zašto je ovo bitno?

Postojeći standardi Ministarstva rada ne predviđaju nadzornu podršku za zaposlene u skloništu, bez obzira na stalnu izloženost traumi i pričama o nasilju. Preambula ovih standarda predviđa uzajamni nadzor i intervju kao neizostavan deo rada u prihvatilištu. To podrazumeva da se zaposlene samostalno organizuju i pružaju međusobnu podršku u suočavanju sa izazovnim situacijama, kako bi se sprečio sindrom sagorevanja ali i pružila podrška mladim i manje iskusnim saradnicama. S druge strane, predstavnice sigurnih kuća su tokom istraživanja navele da evaluaciju i praćenje pružanja usluga redovno vrše samo korisnice. Međutim, nejasno je kako rezultati monitoringa utiču na kvalitet usluge. Pored toga, ovo ne rešava pitanje nezadovoljstva i nedostatka podrške zaposlenima. Ovim novim standardima zaposleni će imati priliku da definišu i zadovolje svoje potrebe, što će posledično unaprediti kvalitet pružanja usluga i bolje ispunjavanje potreba korisnika.

Pored kvalitativnih standarda, izrađen je i predlog Pravilnika o postupanju u vanrednim situacijama u skloništima za žene i decu žrtve nasilja u porodici, koji se odnosi na vanredne situacije. Ova pravila nedostajala su tokom izbijanja pandemije koronavirusa, što je bio veliki izazov. Kako će ova pravila poboljšati rad skloništa?

Skloništa bi trebalo da budu u stanju da reaguju i obezbede održivost i dostupnost usluge uprkos vanrednoj ili drugoj kriznoj situaciji, što nije bio slučaj tokom izbijanja pandemije koronavirusa. Namera ovih pravila je da se osigura dostupnost usluge i njen kvalitet. Pored toga, ideja je bila obezbediti specijalizovanost usluge, odnosno njeno prepoznavanje u sistemu socijalne zaštite, kao usluge namenjene ženama sa iskustvom nasilja, kreirane po njihovoj meri.

Napisala Jovana Zdjelarević