Dr arhitekture i urbanizma Nataša Danilović Hristić: „Urbano planiranje, fokusirano na javnu bezbednost i dobrobit svih, mora uključivati i pitanje bezbednosti žena“

Kome su bile namenjene ove radionice i o čemu se razgovaralo?

Radionice su bile različito prilagođene spektru multidisciplinarnih profesionalaca i eksperata – donosilaca odluka na nacionalnom nivou, predstavnicima lokalnih vlasti, urbanističkih preduzeća, javnih komunalnih preduzeća i službi koje se brinu o korišćenju i održavanju prostora, policije, fakulteta i nevladinih organizacija. Većinu učesnika činile su arhitekte, urbanisti, prostorni planeri, pejzažne arhitekte, saobraćajni inženjeri i stručnjaci za bezbednost. Radionice su obuhvatale teorijski uvod u temu bezbednosti, sagledavanje prostora iz „ženskog ugla“, praktične vežbe i kreiranje seta ideja koje mogu da učine otvorene javne prostore u gradovima bezbednijim za žene i devojčice, kao i javnu debatu o preprekama u našem zakonskom okviru koje otežavaju sprovođenje ovih mera u urbanističkom planiranju.

Koji su najveći izazovi kada je u pitanju urbanističko planiranje i bezbednost žena?

Glavni izazov je svakako da se tema rodne osetljivosti i bezbednosti žena uvedu na listu obaveznih uslova koje urbani prostor mora da ispuni. Naš cilj je bio da prvo ukažemo na problem i različita iskustva i perspektive koje žene i muškarci imaju o svom životnom okruženju. Tradicionalno, kuća je bila prostor koji su uglavnom koristile žene, dok su javni prostori bili više muški domen. Ali stvari su se odavno promenile. U našoj kulturi osvojile smo javne prostore jer su žene svih uzrasta aktivne, idu u školu i rade, izlaze uveče, kupuju, borave sa decom u parkovima, koriste javni prevoz, putuju na posao i druže se napolju. Ako se žene osećaju bezbedno i udobno u svim prostorima u svakom trenutku, i svi drugi će se osećati. Zato urbanističko planiranje, fokusirano na javnu bezbednost i dobrobit svih građana, mora uključiti i pitanje bezbednosti žena.

Koje su karakteristike javnih prostora koji se smatraju nebezbednim za žene i devojčice?

Zapušteni, neodržavani, neugledni, izolovani ili mračni javni prostori okarakterisani su kao nebezbedni i sam njihov izgled pruža mogućnost da se počini nasilničko delo. Takvi prostori se mogu koristiti ili se koriste za razne kriminalne aktivnosti i ugrožavanje bezbednosti. Ako znamo da se na određenom mestu tako nešto dogodilo ili da postoji šansa da se desi, napravićemo mentalnu mapu koja eliminiše taj prostor ili putanju iz našeg pravca kretanja, što dovodi do ograničene pokretljivosti. Konačno, zbog okruženja, prinuđeni smo da ograničimo boravak na otvorenom, da se prilagodimo okolnostima i zavisimo od drugih.

Kako možemo učiniti javne prostore bezbednijim za žene i devojčice?

Vibrantni prostori, prijatni i inspirativni za boravak na otvorenom su ključ uspeha. Oni moraju biti čisti, uredni i bez oštećenja. Upotreba nadzornih kamera ili pojačano patroliranje je primer mere sa ograničenim i ne uvek pozitivnim efektom. Umesto toga, predlažemo spontani „komšijski“ nadzor prostora, ograničenu visinu struktura, orijentaciju stambenih i drugih objekata koji su u čestoj upotrebi ka otvorenim prostorima, urbani nameštaj otporan na vandalizam, umetnički dizajn spoljašnjih elemenata, odgovarajuće ozelenjavanje, adekvatno noćno osvetljenje, dobra i prilagodljiva mreža javnog prevoza i slične preventivne mere. Spektar mogućih arhitektonskih i tehničkih intervencija je zaista širok i raznovrstan.

Konačni rezultat radionica i čitavog projekta, ali i osnova za buduće aktivnosti je „Putokaz za sprovođenje mera urbane bezbednosti u okviru urbanističkog planiranja“. Šta sadrži i zašto je važan?

To je predlog za kreiranje javnih politika i namenjen je prvenstveno donosiocima odluka. Putokaz sadrži preporuke, procenjuje i vrednuje moguće efekte, predlaže izmene postojećeg zakonskog okvira i daje predloge za unapređenje metodologije izrade planova. Cilj je da se pomogne u formulisanju i sprovođenju odgovarajuće javne politike za bezbednije urbane prostore, u skladu sa drugim aktima i zakonima relevantnim za ovu temu. Napravili smo ga kao skup koraka ili alternativnih puteva koji nam omogućavaju da brže stignemo do glavnog cilja. Neki od koraka koje predlažemo su šira edukacija, formiranje baze znanja, izrada Priručnika za arhitekte i urbaniste, unapređenje javnih politika, uključujući prikupljanje podataka i učešće građana.

Možete li da navedete neke od najvažnijih predloga za dopunu zakonskih akata?

Koncentrisali smo se na Zakon o planiranju i izgradnji koji je najvažniji za našu struku. Pre svega, u njega treba uključiti nove termine kao što su „urbana bezbednost“ i „rodno osetljiv prostor“. Takođe, treba istaći da se tema nesmetanog kretanja i pristupa treba primeniti ne samo na osobe sa invaliditetom, decu i stare, već i na žene. Drugim pravnim aktom, Pravilnikom o sadržini, načinu i postupku izrade dokumenata prostornog i urbanističkog planiranja, bliže se propisuje sadržina planova. Smatramo da je važno imati podatke o broju i strukturi (pol, starost i sl.) stanovništva u zoni planiranja kako bi se napravio prostor koji će biti adekvatan za sve koji tu žive.

Na koji način vam je koristila podrška UN Women?

Uvek mora da postoji neko ko će da napravi prvi korak, da vuče i gura druge ka cilju, da ima viziju drugačijeg i boljeg društva. Veoma smo zahvalni UN Women što je pokrenula inicijativu u kojoj smo rado učestvovali, dali sve od sebe i podelili svoja znanja. Neprestano moramo ponavljati da pitanje bezbednosti žena nikoga ne isključuje, ono zapravo koristi svima. Svaka predložena mera se razmatra upravo u tom smislu. Iskreno verujemo u ovaj projekat i dodatno smo ispunjeni optimizmom jer smo videli pozitivne reakcije učesnika na radionicama i njihovu želju da odmah krenu ka promenama.