Više od zapošljavanja – izgradnja novog života i boljeg društva

Zamislite: ostavili ste sve za sobom. Krećete na put na kom je jedino izvesno da bežite od sukoba ili progona, u potrazi za mestom na kojem ćete biti bezbedni. Mnogima od nas sigurno je teško da zamislimo ovakvu situaciju.

Nakon što okončaju potragu za bezbednošću, izbeglice tek započinju nov život, u novim okolnostima. Iako u tome imaju pomoć institucija i organizacija, novi počeci nisu jednostavni i podrška čitavog društva mnogo znači. Privatni sektor se takođe, u sve većoj meri uključuje u podršku ranjivim grupama, te u partnerstvu sa UNHCR-om pomaže u integraciji i inkluziji izbeglica.

Elvira Kerekešova i Saliju Saliju su bili primorani da napuste svoje domove u Ukrajini i Kamerunu. Već nekoliko meseci, odnosno godina, njih dvoje se osećaju kao Vranjanka i Beograđanin, deleći svakodnevicu sa svojim novim sugrađanima.

Jedan od najefikasnijih načina da izbeglice iznova započnu živote je zaposlenje. Mogućnost dostojanstvenog rada pruža im priliku i da se u većoj meri oslone na sebe i da svojim znanjima, iskustvima i vrednostima pruže doprinos – lokalnoj zajednici, društvu, ali i privredi zemlje u kojoj započinju novi život. To pokazuju Elvirina i Sailuova, ali i priče mnogih drugih prisilno raseljenih ljudi.

Pravo na rad izbeglicama i tražiocima azila u Srbiji garantuju kako lokalni zakoni, tako i međunarodne konvencije. Osoba koja podnese zahtev za azil u Srbiji može devet meseci nakon toga da zatraži i dobije radnu dozvolu i legalno se zaposli.

PLETENJE VEZA RAZLIČITIH KULTURA

Elvira Kerekešova je sa ćerkom i sinom izbegla u Srbiju krajem februara 2022. godine. Prvih mesec dana proveli su kod rođaka u Pančevu, a potom otišli u Vranje, gde žive u Centru za azil, kojim rukovodi Komesarijat za izbeglice i migracije Republike Srbije.

Zadovoljna je životom u novoj sredini, kako uslovima u centru, tako i odnosom sa onima koji u njemu rade: „Ljudi u Vranju su veoma ljubazni. I komšije se lepo ophode prema nama i drugim izbeglicama koje su ovde pronašle mir. Potrudila sam se da naučim srpski jezik i nije mi bilo teško, pošto ponekad liči na ukrajinski.“

U Ukrajini, Elvira se bavila izradom kolača i torti, a radila je i kao šnajderka. Zahvaljujući UNHCR-ovom partneru, koji je njoj i njenoj porodici pružio podršku pri dobijanju privremene zaštite u Srbiji, saznala je za mogućnost rada u socijalnom preduzeću „Women on the Way“, koje zapošljava žene izbeglice i tražiteljke azila.

„Tokom jula, počela sam da šijem za ovo preduzeće i izuzetno sam zadovoljna što imam priliku da radim, a imam i dovoljno vremena za svoju decu. Iskustvo na sličnom poslu u Ukrajini mi mnogo znači u sadašnjem radu. Zajedno šijemo haljine, tašnice, kreiramo vez za odeću. Volim da šijem, a najviše mi znači  što od toga mogu i da zaradim. Imam mnogo ideja i zaista sam srećna kada mogu da ih ostvarim“, ističe Elvira.

Ona dodaje da kompanije mogu mnogo da pomognu izbeglicama, pružajući im mogućnost za dostojanstven rad. Socijalno preduzeće u kojem Elvira radi pokrenula je mlada Novosađanka Katarina Ejdus, politikološkinja koja je za potrebe svog master rada istraživala izazove i potrebe izbeglica sa Bliskog istoka u Srbiji, posebno žena. Tada je dobila ideju za pokretanje preduzeća koje će zaposliti žene koje su utočište pronašle u Srbiji.

„U tom periodu upoznala sam dizajnerku i slikarku Farimu Šangolijan, tražiteljku azila iz Irana. Kada sam je pitala šta misli o mojoj ideji, rekla mi je da je već pokrenula neformalnu grupu žena izbeglica, koje oslikavaju tradicionalne motive na teksas jaknama i farmerkama,“ kaže Katarina. 

Potom su odlučile da udruže ideje, a priključila im se i Katarinina sestra Lola. Start ap „Women on the Way“ danas u Vranju zapošljava pet izbeglica iz Ukrajine, koje šiju, pletu, vezu, a jedna od njih i dizajnira i pravi nakit. Nijedna od njih nije profesionalna šnajderka:

„Sve su naučile da šiju i to odlično rade. U tome i jeste čar ove priče, što šivenje može relativno brzo da se nauči i kreativno je. Meni je najvažnije da se one osećaju dobro i mogu da realizuju svoje ideje. Ponekad se iznenadim koliko smo slične i koliko veza postoji među toliko različitih kultura’“.

Katarina naglašava da su dosadašnje reakcije na njihove proizvode veoma pozitivne. Kupce zanima i da saznaju više o tome ko ih stvara, i kako žive izbeglice u njihovom okruženju.

„Za izbeglice je mnogo važna prilika za zaposlenje i angažovanje, a privatni sektor u Srbiji to i te kako može da im pruži. Žene sa kojima sam sarađivala i sarađujem su vredne, brzo uče, otvorene su za nove ideje i imaju optimističan odnos prema poslu i životu. Nema razloga ne angažovati ih“, zaključuje.

 KRETANJE KA PRILIKAMA ZA POSAO I DOBRO ZDRAVLJE 

Saliju Saliju živi u Centru za azil u beogradskom naselju Krnjača. U Srbiju je izbegao 2018. godine, krećući se u invalidskim kolicima. Kako kaže, život osoba sa invaliditetom u Kamerunu je veoma težak i praktično je nemoguće izaći iz kuće i biti u pokretu. U Srbiji je dobio supsidijarnu vrstu zaštite, koja se obnavlja svakih godinu dana.

„Prvo što sam primetio kad sam došao je da su ljudi ovde dobri. Na ulici me često pitaju da li mi je potrebna pomoć, što u Kamerunu nije često bio slučaj. Nisam mogao da se slobodno krećem, autobuskog prevoza nema, a taksi je skup. Dok sam se lečio u bolnici u Zemunu, medicinska sestra i lekar su mi priredili iznenađenje – po prvi put sam za svoj rođendan dobio tortu“, počinje priču Saliju.

Priča na srpskom, a govori i francuski, kao i hausa i fulfulde, jezike njegovih roditelja. I dalje više od tri puta nedeljno pohađa časove srpskog jezika, uz podršku UNHCR-ovog projekta, kao i u Centru u Krnjači.

„Iako je u Srbiji za osobe sa invaliditetom mnogo bolja situacija nego u Kamerunu, i ovde je veoma teško pronaći posao. Mnogi od nas se suočavaju sa diskriminacijom. Ne znam zašto je tako, jer možemo da radimo sve. Za nas su prilike za posao naročito važne“, ističe Saliju.

Nakon kratkog zaposlenja u Domu zdravlja, u julu 2022, isto kada i Elvira, započeo je angažman u okviru programa stažiranja „Veštine za zaposlenje“ u kompaniji IKEA Srbija. Po završetku programa, dobio je priliku za posao i sada radi u Timu za usaglašenost kvaliteta.

Saliju kontroliše da li su proizvodi u robnoj kući na odgovarajući način označeni i predstavljeni, da li su cene ispravne. Time pomaže kupcima da imaju najbolje moguće iskustvo pri kupovini. Prema rečima kolega, njegova efikasnost i temeljnost u radu svima mnogo znače.

„Volim ono što radim. Kolege se izuzetno dobro odnose prema meni i uvek su na raspolaganju ako mi je potrebna pomoć ili pojašnjenje, ali sam i ja vrlo često u prilici da njima pomognem. Kada razmišljam o budućnosti, osim dobrog zdravlja, jedna od najvažnijih stvari mi je prilika da radim. Nije lako kada ste bez posla i ne krećete se van sredine u kojoj ste svaki dan“, navodi Saliju.

Saliju se zato trudi da bude aktivan. Igra za Klub košarke u kolicima „Mega Despot“. Ima puno prijatelja u klubu, sa kojim je proputovao Srbiju i osvojio tri medalje, poslednju u Nišu, za drugo mesto u nacionalnoj ligi. I u Kamerunu je nizao uspehe, u streljaštvu i bacanju koplja. Trebalo je da učestvuje na Olimpijskim igrama u Tokiju, ali su ga pandemija i zdravstveni problemi sprečili u tome.

NAJDRAGOCENIJI TRENUTAK: POVEZIVANJE SA NOVIM KOLEGAMA 

Program u okviru kojeg je Saliju započeo svoj angažman, „Veštine za zapošljavanje“, IKEA Srbija je pokrenula pre više od godinu dana, u saradnji sa UNHCR-om. Zamisao ovog pionirskog koraka u privatnom sektoru u Srbiji je da pomogne izbeglicama da postanu samostalni članovi društva i steknu znanja koja će im pomoći u pronalaženju posla i uklapanju u novu sredinu.

„Nakon dva ciklusa programa, čak 16 učesnika je dobilo stalno zaposlenje. Kada vidimo takve rezultate, svi smo dodatno ohrabreni da nastavimo da se bavimo ovom važnom temom i dajemo sve od sebe da doprinesemo stvaranju raznolikog i inkluzivnog radnog okruženja. Izuzetno me raduje što među kolegama primećujem još više empatije i uzajamne podrške“, ističe Nikola Simonović, biznis partner za održivost u kompaniji IKEA SEE.

Simonović kaže da nove kolege iz različitih krajeva sveta drugim zaposlenima pomažu da poboljšaju timski duh i kreativnost, steknu svež pogled na svet, a time i uvid u moguće inovacije i bolje razumevanje potreba kupaca.

„Kroz ovaj program smo naučili kako možemo najbolje da podržimo svoje kolege u integraciji i budemo uz njih. Naučili smo mnogo više o izazovima sa kojim se izbeglice suočavaju u novoj sredini, kao i njihovom putu do Srbije. Svaka priča koju smo čuli bila je posebna i dirljiva. Taj momenat povezivanja sa njima je zapravo najdragoceniji trenutak za sve, jer na kraju, svi mi imamo slične želje, strahove i potrebe, bez obzira na boju kože, veru ili jezik“, dodaje Simonović.

Kako bi na najbolji način pripremili program, razumeli status, prava i potrebe izbeglica, povezali su se sa UNHCR-om. IKEA Srbija je potom edukacijom i organizacijom interkulturalnih radionica zaposlenima približila projekat koji pokreće. Tim od 20 zaposlenih završio je obuku za podršku izbeglicama, što je doprinelo integraciji izbeglica u radnu sredinu, a kolegama još bolje razumevanje vrednosti kompanije.

Želeći da podeli svoje globalno iskustvo i ohrabri privatni sektor da počne da zapošljava izbeglice, IKEA je u saradnji sa UNHCR-om pripremila priručnik za druge poslodavce, dostupan za besplatno preuzimanje.

„Moja poruka za druge kompanije koje žele da pokrenu slične programe je da se obrate organizacijama koje se bave temom koja ih zanima, a koje im mogu pružiti stručne savete i prave smernice. Na taj način projekat dobija svoji potpuni kapacitet. Voljni smo i da uživo sednemo sa svim zainteresovanim kolegama iz privatnog sektora i podelimo stečena znanja. Samo udruženim snagama možemo da dovedemo do boljitka i promenimo negativni narativ koji prati izbeglice“, kaže Nikola Simonović.

IKEA je zato sprovela i kampanju „Zajedno za sve izbeglice“, želeći da osnaži empatiju i promeni javni diskurs, koji je često zasnovan na neproverenim informacijama i strahu od nepoznatog. Ova kompanija nadalje želi da stvori mehanizme i kanale komunikacije kako bi osigurala da se izbeglice i tražioci azila ohrabre i bez straha od diskriminacije konkurišu na slobodna radna mesta.

„Ovim programom potvrdili smo verovanje da su to ljudi kojima je samo potrebna prava prilika da pokažu sve svoje kvalitete. Moj konkretan predlog za druge kompanije bi bio da naprave inkluzivne oglase za zapošljavanje i podstaknu izbeglice da se prijavljuju. Time stvaraju bolje društvo za sve, a sebi povećavaju šansu da zaposle zaista vredne, talentovane ljude”, zaključuje Simonović.