Ljupka Mihajlovska: "Muškarci su u prvoj ligi, žene u drugoj, a žene sa invaliditetom u trećoj"

Učešće u političkim procesima u kojima se iniciraju promene i donose odluke bilo na lokalnom, regionalnom ili nacionalnom nivou je najmoćnija platforma za promene. Predstavnička tela trebalo bi da oslikavaju strukturu stanovništva. Ako prikupljamo podatke o populaciji koje, pored ostalog, razvrstavamo i po rodnom kriterijumu, trebalo bi da nešto i radimo sa tim podacima, a to je da planiramo da sve grupe građanki i građana ostvare jednak nivo ljudskih prava. Pravo na političko učešće spada u jedno od osnovnih prava i to je dovoljan razlog da ono ne bude uskraćeno ženama. Učešće samo po sebi ne garantuje moć i uticaj, ali je osnovni preduslov.

Na našoj političkoj sceni žene uglavnom nisu konkurencija muškim kolegama već ženama. Kao da postoji A odnosno prva liga koja je muška i B liga odnosno druga koja je ženska.  Verujem da nijedan muškarac ne vidi ženu kao konkurenciju, bez obzira na to kakve kvalifikacije ona ima, jer je svestan da je uvek u povoljnijem položaju. S druge strane, žena sa invaliditetom eventualno može da se bori za svoj položaj sa drugim ženama iako zbog dvostrukog osnova za diskriminaciju ona pripada nekoj trećoj ligi. Tako dolazimo do toga da što je više osnova da žena bude diskriminisana to je teže da će dobiti ili stvoriti šansu za političko učešće. Žena sa invaliditetom je u nepovoljnijem položaju u odnosu na muškarca po najmanje dva osnova. Zato što je žena i zato što ima invaliditet.

Svojevremeno, kada sam bila narodna poslanica u Narodnoj skupštini Republike Srbije, predlagala sam izmene i dopune Zakona o izboru narodnih poslanika kojim je bilo predviđena obaveza političkih organizacija da kandiduju najmanje jednu osobu sa invaliditetom kojoj bi bio obezbeđen siguran ulazak u Skupštinu ako organizacija pređe minimalni predviđeni prag. Tokom lobiranja da se ovo usvoji nije dobijen nijedan argument koji bi to osporio, ali predlog izmene nije prihvaćen. Smatram da je sistem kvota dobra početna afirmativna mera da se uopšte dobije šansa. U suprotnom, teško je motivisati žene sa invaliditetom da uđu u trku koja je unapred izgubljena. Osim toga, treba razmisliti o izmeni Zakona o finansiraju političkih akrtivnosti i tome da se obezbede dodatna finansijska sredstva političkim orrganiazcijama koje imaju delegatkinju sa invaliditetom. To bi bio novac kojim bi se uklonile barijere za učešće i ne bi morale političke organizacije same da obezbeđuju ta sredstva. U suprotnom, političke organizacije se slabo odlučuju da aktivno uključe žene sa invaliditetom, niti to prepoznaju kroz svoje statute i programe. 

Aktivno bavljenje politikom, koje je više od onoga da se iskoristi biračko pravo, je posao odnosno profesija kao i bilo koja druga. To zahteva punu posvećenost osoba koja se time bave. U kontekstu žena, pored karijernih obaveza, u prilično patrijarhalnim društvima kao što je naše, žena se suočava sa rodno nametnutim ulogama. Sve kućne i porodične obaveze u većoj meri opterećuju žene, a uz to je taj rad i neplaćen. Ne ostaje previše prostora za karijeru. Žene sa invaliditetom dodatno se suočavaju sa fizičkim i komunikacijskim barijerama kao i barijerama u stavovima društva. U našem društvu moć nikako ne može da se poveže sa nekim fizičkim ili senzornim invaliditetom, što u startu diskvalifikuje ženu sa invaliditetom. Pored toga, nedostaju bazične stvari kao što su pristupačan javni prevoz, pristupačni objekti, pristupačne informacije, usluge podrške i afirmativni programi za veće učešće žena sa invaliditetom u političkom i javnom životu.

S druge strane, nasilje u digitalnom okruženju je izrazito prisutno, jer živimo u kulturi smanjene tolerancije, kao i zbog toga što onaj ko emituje nasilje nema neposredan kontakt sa osobom nad kojom vrši nasilje. Mnogi ljudi pišu ono što nikada uživo ne bi izgovori. U nekim zemljama postoje inicijative da se usvoje zakoni protiv govora mržnje na internetu. Pitanje je kakav bi bio efekat takvog poduhvata, ali svakako treba preduzeti neke mere u pogledu legislative. Osim toga, potrebne su konstantne kampanje koje skreću pažnju na sve opasnosti sajber nasilja, kako po onoga ko vrši tako i po onog ko trpi nasilje.

Izuzetno je važno kakvu poruku šalju predstavnici najviših državnih institucija. U tom pogledu imamo dve veoma značajne i pozitivne stvari. Jedna je da je u Republici Srbiji usvojen Zakon o rodnoj ravnopravnosti 2021. godine, a druga da je u novoizabranoj Vladi Republike Srbije formirano Ministarstvo koje će se baviti rodnom ravnopravnošću. Time su poslate poruke javnosti da država prepoznaje značaj ovog pitanja, ali i da će sistemski raditi na stvaranju uslova za veću rodnu ravnopravnost.