Stalna koordinatorka Ujedinjenih nacija u Srbiji: Svi možemo da se uključimo u akciju i zaustavimo mržnju

Govor mržnje ne pogađa samo pojedince i grupe, već i društva u celini.

U julu 2021. Generalna skupština UN istakla je zabrinutost zbog „eksponencijalnog širenja govora mržnje” širom sveta i usvojila rezoluciju o „promovisanju međureligijskog i interkulturalnog dijaloga i tolerancije u borbi protiv govora mržnje”. Rezolucija prepoznaje potrebu za suzbijanjem diskriminacije, ksenofobije i govora mržnje i poziva sve relevantne aktere, uključujući države, da pojačaju napore u rešavanju ovog fenomena, u skladu s međunarodnim standardima u oblasti ljudskih prava. Rezolucijom je 18. jun proglašen Međunarodnim danom borbe protiv govora mržnje, koji se prvi put obeležava ove godine.

Razoran efekat mržnje, nažalost, nije ništa novo. Međutim, njen obim i uticaj danas su pojačani novim tehnologijama komunikacije, uključujući društvene mreže, toliko da je govor mržnje postao jedna od najčešćih metoda za širenje retorike i ideologija koje izazivaju podele na globalnom nivou. Ako se ne kontroliše, govor mržnje može čak štetiti miru i razvoju, jer postavlja osnov za sukobe i tenzije, kršenje ljudskih prava širokih razmera ili povećanu diskriminaciju određenih grupa. Nedavno smo takođe videli kako je govor mržnje na internetu usmeren na pojedince možda doveo do ekstremnih samopovređivanja, povećanja depresije i samoubistva. Ovo je tek novo polje naše zajedničke borbe za univerzalna ljudska prava.

Ujedinjene nacije definišu govor mržnje kao „svaki oblik komunikacije u govoru, pisanju ili ponašanju koji napada ili koristi pežorativni ili diskriminatorni jezik u odnosu na osobu ili grupu na osnovu njihovih odlika – njihove vere, etničke pripadnosti, nacionalnosti, rase, boje kože, porekla, pola ili drugih odlika. Ovo je često ukorenjeno i stvara netoleranciju i mržnju i, u određenim kontekstima, može biti ponižavajuće i izaziva podele”. Govor mržnje hrani se mešavinom straha, neznanja, besa, nezdravog grupnog ponašanja, egoistične želje za ličnom dobiti i anonimnošću delovanja iza ekrana. To može biti vrlo neobavezno, kao što je onlajn komentar na medijski članak, sliku ili izjava na društvenim mrežama, ili vrlo eksplicitno pozivanje na akciju van internet prostora. U izvesnoj meri, to je i kolateralni efekat ekstremnog individualizma, a u nekim kontekstima i rezultat, i uzrok slabljenja demokratskih procesa. Postoje različiti nivoi težine u podsticanju mržnje, kojima se mora marljivo baviti kroz javnu osudu, pravne i sudske akcije, informisanje i obrazovanje.

UN imaju globalnu strategiju za borbu protiv govora mržnje, koja naglašava potrebu da se suprotstavlja mržnji holistički i uz puno poštovanje slobode mišljenja i izražavanja, u saradnji s relevantnim akterima, uključujući organizacije civilnog društva, verske vođe, medijske kuće, tehnološke kompanije i platforme društvenih medija. Moramo se angažovati na više nivoa – počev od samih izvora govora mržnje, potom s prenosiocima, poput društvenih mreža, kao i s pravosudnim i zakonodavnim sistemima i obrazovnim sistemom. Nedavno je uložen poseban napor da se osigura da platforme društvenih mreža postanu u potpunosti odgovorne za uticaj svojih strategija, da budu mnogo marljivije u zaštiti svojih korisnika i da se ne koriste za podsticanje vanmrežnog nasilja protiv određenih pojedinaca i grupa – kao što je bio slučaj 2017. s platformom „Fejsbuk”, koja je korišćena za podsticanje nasilja protiv Rohinga manjine. Ovo je deo šireg napora UN da osigura da tehnološki proizvodi, politike, prakse i uslovi usluge budu u skladu s principima ljudskih prava i da se suzbije širenje dezinformacija.

 

U Srbiji, jezik senzacionalizma, mržnje, diskriminacije i netolerancije rutinski koriste politički lideri, mediji, poznate ličnosti, sportski navijači, korisnici društvenih mreža. Na meti je više grupa i pojedinaca – migranti, LGBTIQ+ zajednica, manjine, žene, aktivisti ili oni s određenim političkim opredeljenjem, profesijom ili ekonomskim statusom. Godinu za nama obeležila je klima u kojoj se delovi civilnog društva nisu osećali sigurnim ili priznatim usled incidenata pretnji i javnih napada. Takođe smo svedoci ponovljenog i doslednog porasta narativa koji izazivaju podele u vezi s ekstremnim nacionalizmom, prošlim sukobima i poricanjem utvrđene individualne odgovornosti za štetu nanetu ljudima na zapadnom Balkanu. Ustav Srbije, Zakon o zabrani diskriminacije i Krivični zakonik regulišu većinu ovih situacija, ali se još ne primenjuju u dovoljnoj meri.

Dijalog, solidarnost, građansko vaspitanje, medijacija i jačanje koncepta opšteg dobra i zajedničke budućnosti, rešenja su za govor mržnje, mimo neophodnih etičkih i pravosudnih mehanizama koji moraju postojati za sankcionisanje najgorih slučajeva govora mržnje. Dijalog je dogovor oko zajedničkih ciljeva uz razumevanje, uvažavanje i korišćenje različitosti i razlika u mišljenjima i perspektivama. Moramo proširiti i preoblikovati dijaloge kao ključni faktor za izgradnju poverenja. Govor mržnje, narativi koji izazivaju podele, lični napadi, posebno u javnoj sferi, kao što su tradicionalni mediji, društveni mediji ili parlament, mogu udaljiti zemlju od snažnog društvenog razumevanja, preko potrebnog za usmeravanje nacije ka transformativnoj budućnosti. Mržnja nas izjeda, ne čini da se osećamo dobro, razbija porodice i prijateljstva, stvara neprijatelje, stvara tugu, ekstremni bol.

Svi imamo moralnu, političku i pravnu dužnost da se čvrsto zauzmemo protiv slučajeva govora mržnje i promovišemo poverenje, pomirenje, dijalog, kompromise, solidarnost i najzad ljubav. Ovaj prvi Međunarodni dan borbe protiv govora mržnje je poziv na akciju, za podržavanje vrednosti i principa koji su srž Povelje Ujedinjenih nacija. Kao što je rekao generalni sekretar UN Antonio Gutereš: „Moramo se iznova posvetiti da učinimo sve što je u našoj moći da sprečimo i okončamo govor mržnje promovišući poštovanje različitosti i inkluzivnosti.”