Kako, zašto i koliko bacamo hranu?

Svako od nas, u proseku baci godišnje 27,7 kg jestivih, i 80,4 kg nejestivih delova hrane, pokazale su analize istraživanja o direktnom merenju otpada od hrane u domaćinstvima u Beogradu, kao i stavovima i navikama građana po tom pitanju, koje je objavio Centar za unapređenje životne sredine.

„Posmatrano na godišnjem nivou, stanovnici glavnog grada, bace više od 165 hiljada tona jestivih i nejestivih delova hrane. Kada je reč o jestivim delovima hrane, najviše bacaju povrće (10,2 kg), voće (8,5 kg), hleb (4,7 kg), meso (3,6 kg) i mlečne proizvode (0,7 kg)“ izjavio je prof. dr Bojan Batinić iz Centra izvrsnosti za cirkularnu ekonomiju i klimatske promene koji je uradio analizu rezultata direktog merenja.

Grad Beograd usvojio je Akcioni plan upravljanja komunalnim otpadom za period 2021-2030. godine, u kojem je otpad od hrane prepoznat kao jedan od tokova otpada, što daje osnovu za dalje stvaranje i unapređenje mera radi rešavanja ovog problema na lokalnom nivou“ – ukazao je gradonačelnik Radojičić i dodao da je ovo veoma važna tema, o kojoj i nadalje treba da se razgovara. „Često bacamo hranu po automatizmu i nismo svesni toga koliko se razbacujemo. Zbog toga u vreme kada na Zemlji imamo toliko gladnih ljudi, ovo je moralno i etičko pitanje. Istovremeno, bacanje hrane znači i neracionalan odnos prema planeti i njenim resursima, prema budućnosti i novim generacijama.“

„Godišnje 770,000 tona hrane u Srbiji se baci ili izgubi, dok 90 odsto tog otpada i dalje završava na deponijama i emituje GHG, zagađuje vodene resurse, dok sa druge strane najsiromašnija domaćinstva bore da obezbede hranu za sebe. Ujedinjene nacije su već nekoliko godina aktivno uključene u ovu temu, kroz organizaciju banaka hrane. Danas, još jednom, zajedno sa UN programom za životnu sredinu i gradom Beogradom, želimo da podignemo svest i pozovemo u akciju sve državne aktere  i građane, u vezi sa ovom važnom temom. Potrebno nam je novo zakonodavstvo, novi propisi, i fokus na prehrambeni otpad u ovkiru novog plana Beograda za upravljanje otpadom, predanost ugostiteljskog sektora i promovisanje održive potrošnje za sve. Gradimo zajedno ka boljem nakon pandemije!“ -  rekla je Fransoaz Žakob, stalna koordinatorka UN u Srbiji.

„Pandemija izazvana virusom korona je imala pozitivan uticaj na ovu ružnu naviku. Tako je svaki četvrti ispitanik počeo manje da baca hranu otkad je nastupila pandemija. Nasuprot tako značajnog procenta, imamo 3,1% ispitanika koji su počeli primetno više da bacaju hranu. Međutim generalno posmatrano, može se primetiti da veliki deo društva ima svest i navike koje pomažu u smanjenju bacanja hrane, ali taj procenat još uvek nije na zadovoljavajućem nivou. Uočavaju se šabloni kako se određene demografske grupe ponašaju i upravo to će nam poslužiti kao osnov za dalji razvoj informativnih i obrazovnih programa koji imaju za cilj da se smanji količina bačene hrane.“ – rekao je Vladan Šćekić iz Centra za unapređenje životne sredine.

Više od polovine (52,9%) domaćinstava jestive delove hrane bacaju ređe od jednom nedeljno. S druge strane, imamo i 2,5% ispitanika u čijim je domaćinstvima bacanje svakodnevna praksa.

Četiri okolnosti najčešće utiču da se hrana na kraju baci. U skoro polovinu domaćinstava hrana se baca zbog toga što se skuvalo previše i nagomilali su se ostaci. U nešto manje slučajeva hrana se baca zbog toga što se pokvarila (44,6%), zbog isteka roka trajanja prehrambenih artikala (40,2%), i zbog toga što je zaboravljena u frižideru/zamrzivaču (17,3%).

Preko 70% ispitanika je nedvosmisleno iskazalo spremnost da razvrstava otpad od hrane, pod pretpostavkom da se uspostavi odgovarajuće sistemsko rešenje.

Može se reći da postoji opšti konsenzus ispitanika da je bacanje jestivih delova hrane veliki društveni problem, tako da se samo 2,3% ispitanika ne slaže s tim stavom. Pored toga više od 90% ispitanika se slaže s time da je bacanje hrane veliki ekološki problem. Približno svaki deseti ispitanik je priznao da ne brine o količini jestivih delova hrane koju baci. Još veći procenat ispitanika (14,5%) navodi da ne pokazuju brigu o ceni hrane koju bace. Na kraju, 7,6% ispitanika smatra da ih ništa ne može pokrenuti u pravcu manjeg bacanja hrane. Kod pitanja motivacije za manje bacanje hrane imali smo značajan broj ispitanika (8,5%) koji nemaju stav o tome.

Ohrabruje podatak da skoro dve trećine ispitanika tvrdi, da kada bi imalli informacije kako najbolje uskladištiti hranu, verovatno bi je i manje bacali. Nešto veći broj građana (70,9%) saglasan je kako bi verovatno uložio napor da manje baca, kada bi imao podatke o uticaju bačene hrane na životno okruženje. Najzad, približno isti procenat ispitanika (68,8%) saglasan je da bi verovatno uložio trud da baca manje kada bi imao uvid u cenu bačene hrane.

Istraživački nalazi nedvosmisleno pokazuju da je neophodno da se građani što više i temeljnije upute u problematiku bacanja hrane. Postoji veliki prostor da se unapredi znanje, kao i da se građani podstaknu na delovanje u pravcu manjeg bacanja hrane. Pored toga neophodno je da državni organi usvoje propise koji će dovesti do smanjenja bacanja hrane, i postave infrastrukturu za separaciju otpada od hrane, kako bi se smanjio negativan uticaj na životnu sredinu.

Ova istraživanja su urađena u skladu sa metodologijom Programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu (UNEP) za merenje globalnog indeksa bacanja hrane i biće polazne tačke za sva buduća istraživanja u ovoj oblasti. Istraživanje o stavovima i navikama građana je sprovedeno u prvoj polovini juna na reprezentativnom uzorku od 1003 ispitanika, dok je istraživanje u vezi direktnog merenja bačene hrane sprovedeno na uzorku od 100 domaćinstava u septembru ove godine. Istraživanja su sprovedena uz podršku Programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu.

Analize su dostupne na linku: www.cuzs.org.rs/publikacije