Učimo svi zajedno

U Ekonomsko-trgovinskoj školi znaju da pravo deteta na inkluzivno obrazovanje ne prestaje usled zdravstvenih teškoća i smetnji u razvoju. Baš zato su i Rade i Mihajlo integrisani u kolektiv. Drugari im pomažu sa kolicima.  

„Dobro je u školi. Dobro su me prihvatili, tu sam zahvalan. Mislio sam da neće da me prihvate i tu sam pogrešio…imam najbolje drugare“. 

Za Radeta je najvažnije što su svi zajedno. „Oni su naučili kako treba prema meni da se ophode i da treba da pomažemo uvek jedni drugima, ne treba nikada da se odbacujemo, uvek treba da se pomažemo“. 

Njihovim školskim drugovima trebalo je vremena da nauče kako da uspostave kontakt. Radetova najbolja drugarica Alisa tvrdi da je on dokaz da se može sve – uz podršku.  

„Smatram da je jako važno i nema potrebe da oni steknu utisak da su drugačiji i da se razlikuju od nas. Svi smo mi isti zapravo. I bez obzira na njihove probleme, oni su deca kao i mi.“

Roditelji i staratelji kažu da je napredak evidentan.  

„Bolje mu je pamćenje i rečnik mu je bolji u odnosu na to kad je sedeo kod kuće. Uključeni smo i mi kao partneri i sa profesorima i sa decom i sve što može da da dobar rezultat deteta, to činimo“, kaže hraniteljka Ruška.

I Dušan je učenik Ekonomsko-trgovinske škole u Zaječaru. Tokom školovanja nije propustio nijedan čas. On je kandidat za đaka generacije. S obzirom na to da je veoma talentovan za kulinarstvo, tokom praktične nastave odabrao je da razvija svoje kulinarske veštine. Najviše voli da sprema kiflice. Objašnjava kako to radi.  

„Mažem ulje, stavimo kuglice, stavimo sira, isečemo gore, uvijemo, stavimo u pleh, stavimo susam, čekaš da naraste i onda stavimo da se peku. Naučio me moj najbolji drug Nemanja Jovanović„.  

Nemanji je drago što je mogao nečemu da ga nauči, ali kaže da je celo odeljenje Dušan naučio toleranciji i odgovornosti.

„Puno mi je srce kad vidim da je prihvatio ono što sam mu rekao i on mi uvek zahvali. Ali i mi smo od njega puno naučili - najviše da zagrejemo stolicu, popravljamo ocene i da dolazimo redovno u školu“. 

Iako je strepela kako će biti prihvaćen, Dušanova majka je srećna jer zna da u školi može da računa na podršku svih.  

„Za Dušana je prilagođen program učenja. Iz svakog predmeta je imao spremljeno šta treba da uradi i tu su mu pomagali drugari“.  

Marina Ilić, školska pedagoškinja, objašnjava da u saradnji sa roditeljima prave planove. „Naši učenici su svi različiti. Niko od njih nema potpuno iste smetnje i potrebe. Moramo da budemo za svakog od njih individualno spremni da pružimo pomoć, da pružimo podršku i da planovi budu u skladu sa njihovim sposobnostima“.  

U školi je više od dvadesetoro dece kojima je potrebna dodatna podrška. I svi su uključeni u grupni i timski rad. Ukoliko je moguće i u projektnu nastavu, sekcije, i sportske aktivnosti. Nastavnica Biljana Milkić veruje da su na dobrom putu da dodatno poboljšaju inkluzivnu nastavu.  

„Inkluzivna nastava nije samo za decu koja imaju problem. To je namenjeno za svu decu - jer oni u interakciji sa drugom decom ispunjavaju svoje ciljeve“.  

U ekonomsko-trgovinskoj školi u Zaječaru imaju desetogodišnje iskustvo sa inkluzivnom nastavom. Oni su jedna od 200 škola koliko će obuhvatiti projekat „Učimo svi zajedno“, a koji sprovode Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Delegacija Evropske unije u Srbiji i UNICEF. Cilj je da se pruži podršku institucijama, školama, nastavnicima, i zajednicama da obezbede kvalitetno obrazovanje za svako dete.  

Danijela Arunović, razredna starešina, kaže da je u njihovoj školi individualizovano obrazovanje posao svih zaposlenih. „Da, svih zaposlenih, svih nastavnika, a ne samo odeljenskih starešina i predmetnih profesora. Trudimo se da učenike uključimo u sve aktivnosti kako školske nastavne, tako i vannastavne. Razvijamo kod njih vršnjačko učenje, grupni rad, kako bi pomagali jedni drugima, kako bi se više družili, bili u kontaktu jedni sa drugima“. 

A nastavku druženja i posle završetka škole nada se i Dušan. Kao što se nada i poslu u hotelu. I da će tamo moći da pokaže šta je naučio i usluži i svoje drugare.  

Napisala Jelena Obućina